Intervju je objavljen 10.07.2018, u Ilustrovanoj politici
Poremećaj pažnje (ADHD)
Poremećaj pažnje je karakterističan za dečiji uzrast, ali se javlja i kod odraslih. Da li je sindrom poremećaja pažnje u poslednje vreme izraženiji i kod starijih?
Iako se, kada se govori o poremećajima pažnje, uglavnom misli na poremećaj hiperaktivnosti i deficit pažnje (ADD/ADHD), važno je naglasiti da poremećaji pažnje u odraslom dobu mogu nastati i kao posledica drugih psihijatrijskih bolesti, naročito depresije i anksioznosti, zloupotrebe supstanci,trauma glave i neurodegenrativnih procesa. Do nedavno se smatralo da poremećaj hiperaktivnosti i deficit pažnje nestaju prelaskom iz adolescencije u odraslo doba, ali su novija istraživanja pokazala da čak 67% ljudi kod kojih je bio dijagnostifikovan poremećaj u detinjstvu nastavlja da pokazuje simptome ovog poremećaja, u nešto izmenjenom obliku, i u odrasloj dobi, što znatno utiče na njihovo profesionalno i akademsko postignuće i društveno funkcionisanje. Procene su da se ovaj poremećaj kod odraslih javlja kod 2-4% populacije, dok 3-5% dece školske dobi ispunjavaju kriterijume za postavljanje dijagnoze. Obzirom na to da su simptomi ADHD-a karakteristicni I za druga psihijatrijska I medicinska stanja, odrasli ne treba da uspostave sami sebi dijagnozu, vec da zatraže procenu stručne osobe..
Kada obično nastupa i da li može biti prolaznog karaktera?
Za ADHD je karakteristično da su prvi simptomi u vidu nepažnje, impulsivnosti i hiperaktivnosti, prisutni još u detinjstvu i javljaju se pre 12. godine života. Kod otprilike 1/3 simptomi mogu u potpunosti prestati posle puberteta.
Da li se kod odraslih javlja mozda usled povecanog ili kontinuiranog stresa
Svakako. Izloženost povećanom I kontinurianom stresu utiče na našu kognitivnu efikasnost, ali su u tom slučaju posledice prolaznog karaktera, i prestaju izlaskom iz stresnog perioda.
Da li ga mozda podsticu savremene tehnologije?
Upotreba savremenih tehnologija ima i pozitivnih i negativnih uticaja na našu pažnju. Moderan svet zahteva od ljudi da se konstantno prebacuju sa jednog zadatka na drugi i da rade više stvari istovremeno, čime se naša mogućnost brzog prebacivanja pažnje povećava, na račun fokusirane pažnje, kao mišić koji se više vežba. Šta možemo da učinimo? Ukoliko radimo zadatak koji zahteva fokusiranu pažnju, poželjno je isključiti uređaje. Takođe se preporučuju mindfulness vežbe usmerene pažnje.
Neki su misljenja da taj poremecaj ne treba ni leciti jer se javlja kod osoba koje imaju različita interesovanja, jer ako uspeju da se fokusiraju na jednu oblast mogu postići bolje rezultate ok ostalih, kako to komentarišete
Hiperfokus, iako nije jedan od dijagnostičkih kriterijuma, je često prisutan kod osoba sa ADHD-om. Iako mogućnost da ostanemo fokusirani na jednom zadatku tokom dužeg vremenskog perioda, dobro zvuči, gubitak energije i vremena mogu dovesti do zapostavljanja ostalih bitnih zadataka i obaveza, i prouzrokavati više štete nego koristi. Takođe, osobe sa ADHD-om, cešće učestvuju u saobraćajnim nesrećama, imaju slabije postignuće u školi i na poslu, češće koriste droge i alkohol, imaju problema sa kontrolom besa, lošu sliku o sebi, i češće su anksiozni i depresivni nego odrasli bez poremećaja, pa je svakako preporuka uspostaviti kontrolu nad problematicnim simptomima.
Nasla sam da svetska zdravstvena organizacija smatra da 10 miliona ljudi ima ADHD bez postavljene dijagnoze.
ADHD se smatra kod odraslih “skrivenim poremećajem”, jer je tačnu dijagnozu teško uspostaviti zbog preklapanja simptoma sa poremećajima raspoloženja, zloupotrebom droga I drugim psihološkim I medicinskim poteškocama, pa mnogi ostaju nedijagnostifikovani. Odrasle osobe se često ispravno dijagnostifikuju tek nakon što je uspostavljena dijagnoza ADHDa kod njihove dece, jer nalazi pokazuju da 25% bliskih rodjaka dece sa ADHDom ima isti poremecaj.
Kako da prepoznamo sindrom ili bolest poremecaja paznje?
Kod odraslih simptomi poremećaja pažnje se manifestuju nemogućnošću zadržavanja pažnje na jednom zadatku i čestim greškama, gubljenjem stvari i zaboravnošću, veoma su osetljivi na distrakciju, imaju problem da prate razgovor i zaboravljaju šta im je rečeno, neorganizovani su. Hiperaktivnost i impulsivnost se javljaju u vidu preteranog pričanja, prekidanja sagovornika, često odgovaraju pre nego što saslušaju pitanje do kraja, impulsivni su “kao da ih pokreće motor”, nemirni su, često “cupkaju” nogom ili rukom, privlače ih rizične aktivnosti, teško se opuštaju…
Da li je uvek u vezi sa hiperaktivnoscu I impulsivnoscu?
Postoje tri tipa ovog poremećaja, koji se može manifestovati u vidu brojnih poremećaja pažnje bez hiperaktivnosti, kao poremecaj koji karakteriše impulsivnost I hiperaktivnost bez značajnijih poremećaja pažnje I kao kombinovani tip, koji je I najčesci.
Kako da se postave bliznji illi clanovi porodice prema osobi sa ADHD-om?
Simptomi ADHD-a značajno kompromituju sve aspekte života odrasle osobe, uključujući i romantične veze i porodični život, pa je znatno veća stopa razvoda brakova, u kojima je jedan od supružnika nosilac simptoma. Partner koji boluje od ADHD-a često nije svestan posledica svojeg ponašanja, ima doživljaj “da nikad nije dovoljno dobar” i često trpi kritike, dok njihovi supružnici se osećaju iscrpljeno jer na njih pada sav teret odgovornosti, imaju doživljaj da su nevoljeni zbog manjka pažnje od strane partnera sa ADHD-om i često nemaju razumevanja za partnera, pa ga smatraju lenjim, neodgovornim i sebičnim. Ovakav obrazac porodičnog funkcionisanja dovodi do dinamike roditelj/dete koja je izrazito destruktivna jer dovodi do disbalansa moći, smanjene seksualne želje, i često rezultira besom kod oba partnera i povlačenjem osobe sa ADHD-om. Kako bi prekinuli ove patološke krugove interakcije, preporuka je da se partneri fokusiraju na sadašnjost i prekinu sa okrivljavanjem, da se problematično ponašanje osobe sa ADHD-om posmatra kao simptom bolesti, kao i da se kritike partnera bez poremećaja posmatraju kao posledica frustracije a ne njihove ličnosti. Važno je da partneri funkcionišu kao tim i da poprave narušenu komunikaciju, uzimajući u obzir perspektivu druge osobe.
Da li se za lecenje uz psihoterapiju preporucuju obavezno I lekovi?
Terapija lekovima je usmerena na bilošku osnovu ADHD-a I prvenstveno se koriste psihostimulansi, ali I antidepresivi I antipsihotici u zavisnosti od kliničke slike I drugih značajnih činilaca. Do efekata dolazi izuzetno brzo, ali je I dejstvo samo u toku primene terapije. Medikamentozna terapija najveći efekat postiže ukoliko je hiperaktivnost dominantni simptom poremećaja.
Kod poremećaja pažnje kod odraslih, terapija izbora je kognitivno-bihejvioralna terapija, uz pomoć koje se samooptužujuće misli stavljaju u perspektivu, uče se veštine efikasnog upravljanja vremenom, organizovanja i planiranja aktivnosti, kontrole impulsivnog ponašanja i upravljanja stresom. Ovaj oblik psihoterapije je takođe veoma efikasan i u tretmanu pratećih simptoma anksioznosti i depresivnosti.
Zoran Crnjin, dipl. psiholog
